Kako će biti proslavljen Vaskrs u Zagrebu? Neretko se na prijemima koje organizuje Mitropolija zagrebačko-ljubljanska, osim tamošnjih Srba i pravoslavaca, okupi i društvena i politička elita Hrvatske.
Pre svega želim da Vam zahvalim na mogućnosti da se o Vaskrsu obratim čitaocima „Politike“. Ovu mogućnost shvatam, pre svega, kao znak da srpskom društvu, čiji je „Politika“ najbolji odraz, postoji interesovanje za život Srpske Pravoslavne Crkve, odnosno srpskog pravoslavnog naroda u Republici Hrvatskoj, za naše vitalne interese.
Ovogodišnji praznik Vaskrsenja Hristovog, iz moje perspektive, odlikuje i to što ga istovremeno proslavljaju svi hrišćani sveta: pravoslavni, katolici, protestanti. Tako će biti u Zagrebu, u celoj Hrvatskoj i u Sloveniji. Svi zajedno doživljavamo i proslavljamo najdublju tajnu ljudske egzistencije: pobedu života nad smrću! Stoga, ponekad mi se čini, da ni o čemu drugom ne treba ni govoriti, osim o vaskrsenju Hristovom. Ili drugačije: bilo o čemu da govorimo, u krajnjoj liniji, pokazuje naš odnos prema činjenici da je Hristos svojim vaskrsenjem pobedio smrt, da ljudska egzistencija pa i istorija nije samo presipanje iz šupljeg u prazno, takođe nije ni eshatološka crna rupa, nego radost osmišljenog čoveka u Bogočoveku Gospodu Isusu Hristu. Zato je hrišćanska Pasha praznik nad svim praznicima, jer je Sin Božiji pobedio smrt i samim tim osmislio ljudsku egzistenciju. Istovremena, na posredan način i zajednička, proslava vaskrsenja Hristovog, predstavlja vidljivi znak nade sveta da će, uprkos izazovima i iskušenjima, globalnim i ličnim, u svakom slučaju egzistencijalnim, trijumfovati civilizacija ljubavi nad civilizacijom egocentrizma.
Za Vaskrs, ne organizujemo prijem jer su u Zagrebu, koji je sedište naše Mitropolije, tog dana svi u svojim crkvama i sa svojim porodicama. U drugim prigodnim prilikama sa radošću organizujemo prijeme i druga okupljanja na kojima pre svega budu naši prijatelji, a među njima i oni koje nazivate društvenom i političkom elitom Hrvatske. Takvim okupljanjima se radujem jer naša zajednica ne živi pod staklenim zvonom izolacionizma, nego nastoji da bude integralni i kreativni deo kako hrvatskog tako i slovenačkog društva. Mi smo građani evropskih država koje imju dugu kulturnu i duhovnu tradiciju. Stoga je prirodno i neophodno je da komuniciramo sa najvitalnijim njihovim predstavnicima. Čovek je predodređen da kao zoon politikon pripada određenom kolektivitetu, pa zato Aristotel u „Politici“ tvrdi da van granica polisa žive samo bogovi i zveri. Unutar različitih religijskih zajednica postoje oni koji sebe vide kao male bogove, koji zapravo preziru zajednicu u kojoj žive. To je tipičan sektaški stav. Ali, sa druge strane, u hrvatskom društvu postoje, ne držeći se doslovno pomenute Aristotelove kategorizacije, na sreću grupice i pojedinci koji bi želeli da srpsku zajednicu u Hrvatskoj izopšte iz društvenog konteksta. Dakle, nismo bogovi, a nismo ni zveri. Srpska zajednica u Hrvatskoj baštinik je demokratskog načina mišljenja i delovanja, parlamentarizma, pluralizma, osnovnih principa demokratskog društva na kojima se od od antike do danas bazirala demokratija, a to su sloboda i isonomija, tj. jednakopravnost. Stoga, sa pozicije slobode i jednakopravnosti, zajedno sa sveštenicima i verujućim narodom, nastojimo da sarađujemo sa svima koji imaju potenicijal da društvo učine humanijim.
Po dolasku u Zagreb, postali ste prava medijska zvezda zbog mirotvornih i često nekonvencionalnih izjava. Da li, posle dve godine, istrajavate na misiji pomiritelja?
Utisak da sam postao, kako kažete medijska zvezda je pogrešan. On, pretpostavljam, oslikava Vašu želju i želju naše dobronamerne javnosti da pravoslavna zajednica u javnom životu Hrvatske bude predstavljena na način koji odgovara današnjem medijskom izrazu. U tome se trudim, ali ne znam da li sam uspešan. U osnovi, ja radim isto ono što je rade i drugi episkopi u Hrvatskoj, kao i moj prethodnik, blažene uspomene mitropolit Jovan. Svi mi zajedno, vladike Fotije, Gerasim, Jovan, naš doajen, episkop osečko-poljski Lukijan, svako na svoj način, u skladu sa od Boga darovanim nam talantima, istrajno govorimo o miru, kao vrhunskoj vrednosti, kako ličnog i porodičnog života, tako i među narodima. Ja se prvenstveno trudim da imam mir u sebi što, moram priznati nije lako. Kada imam mir u sebi mogu i drugima da govorim o miru, Ponašam se kakav i jesam, ne verujem da sam medijska zvezda ali prirodno je da budem otvoren i transparentan, da me sagovornik prihvati i da mi veruje. Mir nije samo neka metaistorijska i eshatološka stvarnost van nas, nego je vrednost koja nam je sada zadata da radimo na njoj.
Nedavno ste izjavili da je Frojdova teorija o narcizmima malih razlika potvrđena u srpsko-hrvatskim odnosima. Da li odnose dva komšijska naroda treba da rešavaju duhovnici ili psihijatri? Političarima taj posao slabije ide.
I ovako teške probleme treba začiniti dozom humora što Vi, inače uspešno radite. Svakako tvrdim da „narcizam malih razlika“ jeste velika prepreka razumevanju i saradnji hrvatskog i srpskog naroda i dve države kad god se u cilju pokazivanja posebnosti i samostalnosti uporno insistira na razlikama koje su, tvrdim zaista male, a prećutkuje se ili skriva i od samoga sebe ogromno zajedničko iskustvo i egzistencijalno i istorijsko kreativno prožimanje i bogatstvo. Zanimljive su, donekle i potresne reakcije na aktuelnu inicijativu o zajedničkom jeziku. Bez obzira na to što niko ne spori pravo da svako jezik naziva imenom svog naroda, (što je kada je reč na primer o tzv. crnogorskom jeziku, krajnje diskutabilno), nema sumnje da su reakcije sa stanovišta nacionalnog identiteta razumljive. Ali ako u svetskom kontekstu, u međunarodnoj komunikaciji na svim nivoima, čak i na globalnoj književnoj sceni, jezici brojno velikih naroda: nemački, francuski, gube značaj, naši narcizmi su donekle i tragikomični. O tome kako ja vidim odnos srpskog i hrvatskog naroda, rado ću citirati patrijarha srpskog Josifa Rajačića: „Srblji i Hrvati najbliža su braća među sobom, ali je opet svaki narod imao i svoje osobito ime…Srblji imadu svoju, a Hrvati svoju istoriju…; Srblji imaju svoju iztočnu, a Hrvati svoju zapadnu Crkvu…svoj jezik. Ako dakle Srblji i Hrvati i jesu najbliža braća, ipak oni nisu jedan isti narod. Kada pominjem ovu razliku ne činim to da bih ove narode međusobno otuđio, nego upravo da ih u tom prijateljskom odnosu utvrdim kao braću…“. Dodaću, iz ličnog iskustva i ovo: do dolaska u Mitropoliju zagrebačko-ljubljansku, nisam se dublje bavio temom srpsko-hrvatskih odnosa. Negde prvih meseci o temi mira razgovarao sam sa ambasadorkom Francuske. Usvojio sam tada njeno stanovište da ukoliko postoji politička volja lako može doći do mira i rešavanja svih aktuelnih problema. Sada vidim da sam, možda, išao linijom manjeg otpora. Naš Patrijarh Irinej, nedavno je istakao nezamenljivu i ključnu ulogu verskih vođa u uspostavljanju trajnog mira. Naravno, neophodna je politička volja, ili kako Patrijarh kaže: „odgovornost političara je velika, ali treba im naša pomoć, pomoć biskupa i episkopa, čija reč o miru duboko ostaje u srcima vernika“.
Muči li Srbe u Hrvatskoj nacionalističke provokacije ekstremnih desničara i nedovoljno ostvarivanje manjinskih prava, ili egzistencijalna pitanja i težak socijalni položaj?
Imam utisak da Hrvatska korak po korak ulaže napore da prevaziđe karakteristike postkonfliktnih društava. To nas sve ohrabruje. Incidenata, na žalost, ima još uvek. Srpsko nacionalno veće je u 2016. godini registrovalo 331 slučaj različitih oblika nasilja i diskriminacije prema pravoslavnim Srbima. Radi se o popisanim, registrovanim slučajevima. Koliko je neregistrovanih, Bog zna. U takvim okolnostima teže nas pogađaju i ekonomski problemi i nedostaci. Lično me brine i neizvesnost oko „Agrokora“. Hiljade ljudi, ne samo u Hrvatskoj, nego i u Srbiji i drugde, na različite načine egzistenicijalno je zavisno od ove kompanije. Zaista se nadam da će pre svega Vlada Hrvatske, ali i vlada Srbije, međunarodni kreditori i svi drugi imati dobru volju uz znanje i strpljenje da život i zaposlenje običnih malih ljudi ne budu dovedeni u pitanje.
Možete li nam reći više o životu Pravoslavne gimnazije „Kantakuzina Katarina Branković“? Ona nije samo obrazovna ustanova i rezidencija Mitropolita, već i mesto održavanja brojnih kulturnih događaja. Koliko taj prostor na Svetom Duhu postaje prepoznatljiva tačka u Zagrebu?
Svako pitanje o Gimnaziji me obraduje, ne samo zato što je ona deo mog svakodnevog života, već i zato što me potseti na njenog osnivača, pokojnog Mitropolita Jovana. Kako je jednom rekao vladika bački Irinej, poput Aristotela koji se, kada su prestali antagonizmi susednih polisa, pred kraj svog zemnog života vratio u Stagiru i osnovao Licej, Mitropolit Jovan se vratio u svoj Zagreb i osnovao pravoslavnu Gimnaziju. Vizija i cilj njegovog životnog dela su dalekosežni: uključivanje mladih pravoslavnih Srba u život hrvatskog društva. Kulturni događaji koje organizujemo u zdanju na Svetom Duhu namenjeni su pre svega gimnazijalcima, ali i afirmisanju škole u kulturnom životu glavnog grada. Istakao bih i nešto, za naše vreme nesvakidašnje; naime, jedanput mesečno neformalno se okuplja u gimnaziji nas između trideset i četrdeset prijatelja, usuđujem se reći intelektualaca različitih profila i pogleda na svet, novinara, filosofa, sociologa, psihologa, lingvista, umetnika, teologa, vernika, ateista, agnostika… Svaki put u prijateljskoj atmosferi razgovaramo, razmenjujemo mišljenja na neku od aktuelnih ili takozvanih večnih tema. Pre neki dan smo imali više od tri sata vrlo interesantan razgovor na temu odnosa vere i neverovanja, vere i znanja.
U Srbiji je manje poznat život srpske Crkve u Sloveniji. Koliko tamo ima hramova i koliko je njihovo prisustvo važno za Srbe koji tamo žive?
Pre svega moram da istaknem da Srpska Pravoslavna Crkva i njeni vernici, koji se nalaze van svoje matice, ponajviše uživaju sve blagodati slobode savremenog civilizovanog sveta u Sloveniji, zemlji utemeljenoj u duhu evropske demokratije. O istoriji Srba u Sloveniji zaista se nedovoljno zna. Prvih dve stotine srpskih porodica je u Sloveniju došlo iz Smedereva, u 14. stoleću, zajedno sa despinom Katarinom Branković, koja se udala za grofa Urliha Celjskog. Srbi, potomci uskoka, od davnina žive u Beloj Krajini, graničnom području sa Hrvatskom. Tamo imamo hramove u Bojanci i Milićima. Najznačajniji je divni i veliki hram u Ljubljani, posvećen sv. Kirilu i Metodiju. Uz njega je podignut i moderan kulturni i kongresni centar sa dve velike dvorane, prostorijama za versku nastavu, galerijom. Predstoji nam značajan posao da ovaj duhovni centar bude iskorišćen na pravi način. Do Drugog svetskog rata imali smo velike crkve u Celju i Mariboru, ali one su srušene od nacista. Planiramo da ponovo podignemo hramove u ova dva velika grada. U većini mesta bogosluženja se obavljaju u rimokatoličkim hramovima. Osećam obavezu da i ovog puta, na tome javno zahvalim braći slovenačkim biskupima i sveštenicima. Danas najveći deo našeg naroda u Sloveniji čine Srbi iz Bosne, koji su u potrazi sa poslom, tamo zasnovali dom. Jezici nam nisu toliko različiti kao što se čini, tako da kod dece već imamo problem nekorišćenja srpskog u međusobnoj komunikaciji. Kroz versku nastavu trudimo se da ne zaborave i maternji jezik. Sa zadovoljstvom moram istaći da su Slovenci otvoreni za pravoslavni način mišljenja i života. To, pored ostalog ilustruje i činjenica da sam nedavno bio pozvan da govorim na temu posta u njihovu Akademiju Nauka i Umetnosti. Koristim ovu priliku da obavestim javnost da ćemo, ako Bog da uskoro osnovati i jedan manastir u Sloveniji.
Koliko je rad Mešovite komisije za dijalog o Stepincu uticao na odnose dve crkve i da li bi se taj uticaj mogao nazvati pozitivnim na bilo koji način? Može li se, kada je Komisija stigla negde na polovinu puta u svom radu, govoriti o tome šta će biti rezultati njenog rada, koji su ciljevi postignuti?
Od dijaloga, ako je iskren i istinoljubiv, ne može biti štete, nego samo koristi. Verujem i da je Papa predlogom za osnivanje Mešovite komisije za dijalog o kardinalu Stepincu upravo očekivao takav dijalog. Sa takvih pozicija mi i radimo u komisiji. Ni sam nisam siguran da li smo na polovini rada. Mnoga, ključna pitanja i periodi još nisu razmatrani. Rezultat je, još uvek, neizvestan. Mi ne znamo kakvu će odluku Papa doneti. Kao što Patrijarh reče, kakva god da bude, katolike će obavezivati, a mi ćemo biti zadovoljni ili nezadovoljni.
Na samom kraju, možete uputiti čestitku vernicima za Vaskrs.
Svima čestitam trijumf ljubavi Božije u odnosu na čoveka, praznik pobede života nad smrću! Daj Bože da vaskrsenjem Hristovim svi zagrlimo jedni druge, da prevaziđemo sukobe, neprijateljstva, da razumemo jedni druge, da praštamo i tražimo oproštaj kako bismo radosno klicali: Hristos vaskrse – Vaistinu vaskrse!
