4. септембар 2021.

Као и за све моје претходнике, велики је благослов да дођемо у Црну Гору, њене светиње, да се Богу молимо у тим светињама, радост је да се сретнемо са лепотом Црне Горе, која је толико шаролика, има и брда и планина и тврдог камена, али има и дивних бистрих река, долина и море. Дакле, све оно што је Бог створио као простор у којем човек има могућност да кроз природу, кроз творевину Божју, препозна свога Творца, Црна Гора у себи носи. Али пре свега, и изнад свега, и то не само сада него одувек, од најранијих времена кад бих долазио у Црну Гору, највећу радост ми је пружао сусрет са дивним људима који живе овде у Црној Гори, пре свега са хришћанима православнима, али и са другим људима, независно од тога да ли су верници или не, па чак и независно од тога да ли себе дефинишу као припаднике овога или онога народа. У сваком случају душа човека са ових простора јесте душа која носи у себи дубоку тајну, у најмању руку чежње за смислом, за лепотом живота, за пуноћом. Ми који верујемо у Христа знамо да све то постоји у Христу и у том смислу сусрећући се са људима из Црне Горе увек препознајемо живога Бога у њима, који или чије семе сигурно ће пре или касније заблистати.

И на крају крајева, и вечерашњи мој доживљај некако ми јасно и чврсто и снажно управо то и сведочи – да је народ Црне Горе Христов народ и да је то народ Цркве Христове и оно што, ево додаћу, чини ми се да је била и мисија блаженопочившега митрополита Амфилохија, а њу наставља и садашњи нови Митрополит, то је да у Христу сви можемо бити једно и да смо позвани да будемо браћа. Уколико ја на пример Вас не осећам као свога брата, а издајем се или мислим да сам Христов ученик, онда са мном нешто није у реду или обрнуто, ако Ви мене не доживљавате као свога брата у Христу, а ја без обзира на можда и неспоразуме и различитости, Вас видим као свога брата у Христу, ја сам добитник, а ви заправо губите. Губимо у суштини и један и други јер би много боље било да у заједници, па нека буде и тих различитости, имамо Христа не само као спону него као и свој контекст, као оквир унутар којега јесмо, постојимо и крећемо се.

Дакле, за мене је долазак у Црну Гору пре свега велики благослов и дар од Бога јер могу да сретам људе из Црне Горе и Србе, и Црногорце, и муслимане, и Хрвате, и Јевреје и многе друге, и да у тој различитости заправо видим присуство благослова Божјег на овој светој земљи.

Ми треба да поједноставимо ствари и да се распети са Христом, гледајући у Његове васкрсење, молимо Богу за сваку душу. Ми не можемо пристати на то да постојимо ми и они, за нас су сви – ми. И не можемо пристати на то да имамо непријатеље без обзира на то како су они према нама опходе. Него Христом оплемењени, љубављу Његовом, сваки човек је наш брат па и ако се он у односу на нас поставља непријатељски, нека он види са Господом о томе кад дође време, а ми ћемо хтети испружених руку и отвореног срца и њих својом молитвом да загрлимо. Постоји безброј људи, у то сам потпуно уверен, и овде у Црној Гори, који и несвесно, ко зна како заведени управо у недостатку ових човекољубивих, универзалних хришћанских, јеванђелских вредности иду странпутицом. И што му више отвараш срце, што му више показујеш љубав, њему то више смета, али ми не можемо одустати. Пре или касније љубав све покрива, како каже апостол Павле, или љубав Христова надразумна. Дакле, љубав нема логике, љубав значи волим те таквог какав јеси и само у истраној молитви за читав свет, али пре свега за наше непосредне ближње, ја сам сигуран да ће и ово овде бити краткога даха. Нека буде свако ко шта хоће, нека се декларише или у попису изјашњава како се осећа, али нека прихвати и поштује и другога да има ту слободу. Апелујем на православне хришћане да се тако понашају, нека буду оно што јесу, нека се декларишу онако како мисле да треба да се декларишу, али нека прихвате и другога у његовој слободи. Само смо тада Христови. У исто време оно што су показале литије овде, тај величанствени духовни, саможртвени подвиг литија, подвиг љубави кроз литије показао је и доказао, и то треба да нам буде принцип, да не можемо пристати да нам неко узме душу. Ми нећемо никада посегнути насиљем против онога ко хоће да нам узме душу, али напросто молитвом, постом, праштањем, благом речју и јаким аргументима покушаћемо да покажемо, па на крају да докажемо, да душу не може нико да нам узме и да на то никада нећемо пристати, а да у исто време у нашој Цркви – Цркви Христовој – има места и за црног и белог и жутог, има места за све могуће опције, за све могуће погледа на свет, само уколико систем вредности тих погледа на свет није супротан Јеванђељу.

❗️❗️❗️ОБАВЕШТЕЊЕ ПОВОДОМ ПОЧЕТКА ЈАВНИХ БОГОСЛУЖЕЊА У Р. СЛОВЕНИЈИ ❗️❗️❗️

У складу са одлукама и препорукама надлежних државних органа, о ублажавању мера за сузбијање ширења епидемије коронавируса (болести Ковид-19), од понедељка, 4. маја 2020. године, у нашем храму у Копру, поново ће бити служена сва редовна богослужења уз учешће верника.

Ово учешће је условљено одређеним ограничењима у самом храму:

1. На богослужењима учешћа могу узети само здрави верници, без симптома респираторне инфекције, кашља или повишене телесне температуре. Саветујемо онима који осећају физичку слабост да се суздрже од литургијских скупова док не буду сигурни у своју дијагнозу. Подузети основне кораке у циљу бриге за сопствено здравље, како нам и препоручују здравствени ауторитети, није само разумно, већ и мудро и обзирно у односу на друге – уистину, то је чин љубави.
2. Позивамо све вернике који припадају ризичним групама (старије особе, оне са ослабљеним имуним системом или хроничним болестима) да се до даљњег уздрже од доласка у храмове у време богослужења и тако додатно заштите своје здравље.
3. У храму, као и у сваком другом затвореном јавном простору, обавезна је употреба одговарајуће заштите уста и носа: заштитне маске, шала или мараме.
4. На улазу у храм постављен је апарат са одговарајућим дезинфекционим средством и сви верници су обавезни да приликом уласка изврше дезинфекцију руку.
5. У храму су верници обавезни да одржавају међусобно растојање од најмање 1,5 метра. Ово ограничење се не односи на породице или лица која живе у истом домаћинству. Како бисмо олакшали одржавање растојања, на под цркве ће привремено бити постављени одређени маркери. Мера о обавезном растојању мора се поштовати приликом уласка или изласка из цркве, приступања Светој тајни причешћа, исповести, паљењу свећа и др.
6. Саветујемо верницима да не целивају црквена врата, иконе и крст у храму, него да своје поштовање одају знаком крста и поклоном.
7. Све Свете тајне, обреди и молитвословља обављаће се у складу са вјековном праксом у Православној цркви, истовремено поштујући препоруке и мере надлежних здравствене струке.

Овим путем захваљујемо свим нашим верницима који стрпљиво и вољно прихватају мере и ограничења у богослужбеном животу Цркве, помажући тако да се заустави ширење епидемије и штитећи старије, болесне и друге ризичне групе, који би се без нашег деловања могли заразити и имати озбиљних здравствених проблема са трагичним последицама.

У пету недељу Свете и Велике Четрдесетнице, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије служио је Свету архијерејску Литургију у параклису Светог Саве при Српској православној гимназији Кантакузина Катарина Бранковић у Загребу. Митрополиту су саслуживали протојереј-ставрофор Душко Спасојевић, архијерејски намесник загребачки и ђакон Александар Лукић.
Нажалост, због актуелне ситуације са корона вирусом Литургија је служена без присуства вјерујућег народа.

У недељу четврту свете Четрдесетнице, 29. марта, 2020. године, Његово Вископреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин др Порфирије, началстовао је светом Литургијом у параклису Светог Саве на Светом Духу.

Сходно новонасталој ситуацији везаној за нагло ширење корона вируса, обавјештавамо чланове Православне Цркве који живе на подручју Епархије загребачко-љубљанске да ће Епархија, односно њене парохије, поштовати све препоруке надлежених органа Републике Хрватске и Републике Словеније које се тичу превентивног спрjечавања даљег ширења заразе. Позивамо све православне вјернике да се трезвено и озбиљно поставе према новонасталој ситуацији, чувајући се од лакомислене неодговорности према себи и ближњима. У исто вријеме позивамо и на умножење наших личних молитава за искорјењивање ове пошасти, јер, као што нас учи покајни Канон светог Андреја Критског, који смо читали у првој недјељи Часног поста, гдје Бог хоће побјеђује се поредак природе, јер Он чини све што хоће.

Канцеларија Епархије загребачко-љубљанске

Епископ Фотије: Велики пост

Литургија пређеосвећених Дарова може се, без икаквог претеривања, окарактерисати као душа или центар великопосних богослужења. У неким старим богослужбеним рукописима позната је као „Литургија Четрдесетнице“.

У ствари, то је служба која најбоље симболизује ово свештено доба године, време поста.

Суштина ове службе крије се у самом њеном имену: „Литургија пређеосвећених Дарова“. Према томе, она се разликује од литургија св. Јована Златоуста и св. Василија Великог, у којима се савршава Евхаристија, приношење и освећење светих Дарова. У току „Литургије Велике Четрдесетнице“ приносимо „пређеосвећене“, тј. свете Дарове који су већ освећени на претходној Литургији. Ови свети Дарови приносе се како бисмо имали прилику да се њима причестимо и осветимо.

Да бисмо разумели како и зашто је настао обред Причешћа пређеосвећеним Даровима, треба да погледамо његову историју. Корени овог обреда леже у пракси ране Цркве. У првим вековима хришћанске историје, верници су приступали примању светих Дарова на свакој Литургији. Они су практиковали и да се, оних дана када није било Литургије, причешћују светим Даровима који су преостали од недељне Литургије. Из овог обичаја, у манастирима се развио нарочити молитвени чин. Сви монаси молили су се заједно пре и после Причешћа, благодарећи Богу што им је омогућио да буду причасници светих Тајни. Они су ово чинили после Вечерња или после Деветог часа (око 3:00 после подне). Временом је ово молитвено правило формулисано као кратка служба, нешто слично литургијском обреду. Тако се развио данашњи обред „Изобразитељна“, који се у данашњој пракси служи између Шестог и Деветог часа. Само име „изобразитељна“ указује на чињеницу да ова кратка служба донекле изображава (представља) Литургију. У том смислу, она је претходила Литургији пређеосвећених Дарова.

У току Великог поста, пуна Литургија служи се само суботом и недељом. Рана пракса Цркве, потврђена канонима Васељенских сабора, забрањује служење светих Литургија током недеље у време Великог поста, пошто ови дани треба да се проводе у посту и покајању. Света Литургија се не уклапа у покајни карактер великопосних дана. Литургија је пасхална Тајна, празник Цркве испуњен радошћу и духовним весељем.

По сведочењу св. Василија Великог, верници тога времена имали су обичај да се причешћују не само суботом и недељом, већ и још двапут недељно – средом и петком. Зато се поставља питање: како су они могли да се причешћују ван Литургије? Одговор на то је већ дат: они су могли да се причешћују светим Даровима освећеним на једној од претходних Литургија. Тада је пошћење значило потпуно уздржавање од хране до сунчевог смираја, а причешћивање светим Даровима било је врхунац, крај посног дана. Из тога разлога, у ове недељне дане причешћивање се вршило после Вечерња. 

Свети Сава
Писац: Војислав Илић